Državno prvenstvo Srbije i prePWC Kopaonik-Raška 14.-19.avgust 2011.godine

      14.avgust
Trening dan. Ima oko 50 pilota koji su se spremili da lete danas. Odlazimo na Kokorovac. Pokošena trava ali nepokupljena, pa nas nekoliko sa vilama i grabuljama skupljamo travu. Najubedljivije je izgledao Srdan banKAR kojem su vile neprikosnoveno stajale. Najviše se u radu istakao Andrej Erznožnik
- Erzo, slovenac, koji je zajedno sa Sušom svratio na dan-dva u Srbiju, direktno iz Makedonije gde je bio Slo Open.

 

Slika: Srpski Casanova sprema tandem za svoju žrtvu

 
 

 

 

     Slika levo: ..ovima ne treba tandem

      Polece nas nekoliko pre trening zadatka, izvrtešmo bazu na 2,700. Srdan bankar, Zoki Fanatik i ja odosmo do Jadovnika, da malo vidimo kako je u rotoru, posle se provozasmo do Pogrebine. Utom, Gugi daje zadatak, a meni ga diktira preko stanice. Pocinje trka. Sve je super išlo dok Tatjana Noskova (RUS) nije bacila rezervu na velikoj visini. Pratili smo njen pad i konacno je završila negde 1km južno od antene na Pogrebini. Javljam poziciju Gugiju, aTatjana je na svu srecu prošla nepovredena jer je pala na šumu.
U golu nas 10-ak završava trku, i polako odlazimo na Kop, jer sutra nas ceka novi dan. Neki nisu ni leteli po zadatku, pa su završili u Jošanickoj banji, i nastavili dan kupanjem u prelepom i toplom bazenu.
Najjaci je Andrej Erznožnik
- Erzo (SLO) koji je sleteo na Pešteru u neko selo. Pomogao je lokalnom seljaku da skupi ovce u tor, a ovaj mu zauzvrat ponudio prenocište. Sutradan ga je Suša pokupio, pa su produžili dalje ka Sloveniji.©

 

15.avgust 2011.
Pocinje takmicenje. Odlazimo na Jadovnik. Vetar je slab NE, ali ocekuje se da termika prevlada. Prvi se probijamo Mickovim PASSAT-om, koji je navikao na sve moguce puteve. A kako i ne bi kada je prešao samo milion i trista hiljada kilometara, od toga makar pola po šumama i poljanama gde se Mad Micko provlacio u potrazi za skrivenim mestima od ljubomornih muževa. Put na Jadovnik je probijen, zahvaljujuci PK Golija i preduzecu Megalit. Sada vozila mogu komotno doci do samog starta, bez problema.
Spremamo se, odreden je zadatak.
Vlajko zove mamu da joj javi da ce biti trka i to jedna tacka ce biti baš njeno selo na Kopaoniku. Da vidi sina (kako vodi trku).
 
   Polecu krila, uvijaju se pred startom jer je turbulentno. Level 2, level1, level3, level2, smenjivalo se sa radio stanica. Kada neko kaže Level2, što znaci da nije bezbedno letenje, odmah oni koji su u boljoj poziciji i na vecoj visini, poklope ih sa Level 1, što znaci da je bezbedno letenje.
Slika levo: Sa Vlajkom na glajdu

Vetar roka cas sa boka, cas u celo. Polecem u nekog grupi od 5-6 pilota i na moju nesrecu, ne nalazim ništa posebno osim pravog rodea. Ruke rade kao lude, samo da ne dobijem kolaps. Odoh dole pravo u dolinu, groznicavo tražeci poslednju šansu da se izvucem. Za to vreme Vlajko, Dušan i ostala ekipa vrte se na obodu cilindra na 2,700, nestrpljivo cekajuci momenat otvaranja.
Nekako se vadim kod neke vojne osmatracnice. Mislim se, ako me ovi odozdo vide zapucace. Šta oni znaju ko sam ja i šta tu radim sa glajderom, na koji kilometar od Kosova i Metohije.
Izvlacim se nekako i vracam se na Jadovnik, dok je prva grupa ispred mene na oko 5km. Odlaze ka Pogrebini, a ja za njima. Ovde su sve neka cudna imena brda: Pogrebina, Jadovnik, Kukavica, Trnava, Bukov kolac – da te bog sacuva.
Posle, prilikom overavanja Vlajkovog sela, odradio sam malo bolje deo kod Jadovnika tako da sam se približio vodecoj grupi na 1km, a posle ka Jošanickoj banji prelazim u vodstvo jer je vodeca grupa sporo napredovala preko Pogrebine koja je bila u senci.
Posle koristim dolinu ka Ibru, izlazim skoro u bazu, vracam se na B30 koja je južno od Jadovnika, odlazim opet u dolinu Ibra. Tamo mi se kaci Zoltan Mate (HUN), vrtimo do baze. Za to vreme grupa pilota medu kojima banKAR i Dušan, slecu kod B30, a Vlajko i Aleks (ROU) se vade. Idem ka Biljanovcu i Ušcu, ostavljajuci madara iza sebe, a desno dole nisko vidim Martina. Tu je negde iza i Dudic. Overavam tacku, koristeci nadolazece pilote kao termo-markere, i niz vetar idem ka B47, anteni ispred Raške. Srecem Vlajka, Aleksa i još dvojicu pilota koji su iza mene 25km. Ulazim u cilj prvi, a 14 minuta posle mene Zoltan Mate. Rika ga je pretekao pred ciljem, ali je imao kolaps sa kravatom, pa je pokušavajuci da ga popravi završio trku 2km ispred cilja. Stiže i Martin, a posle njega i Sloba Taxi. Vlajko u želji da bude bolji od Aleksa, rizikuje kod Biljanovca i slece posle neuspelog plana, a Aleks ipak stiže u cilj, zadnji od 9 pilota koji su danas bili u cilju.
Današnji dan je ipak obeležio Matori (Nikolic Mladen) koji sa svojim Axis Mercury (proto na kub) imao takmicenje u argentiskom tangu celo vreme. To je non-stop ples sa krilom, i mogu sa pravom reci da je to NAJGORE takmicarsko krilo ikad napravljeno, ili barem u zadnjih 10 godina koliko se ja bavim paraglajdingom. Na nekoj vecoj visini, posle svakojakih kolapsa, konacno je Matori morao da poklekne i baci rezervu u fazonu „evo ti rezerva, jebala te rezerva“.
Padao je dugo, ali prava drama je pocela pred sletanje kada je bukvalno proleteo pred dalekovoda na 5m. Udario je malo tvrde petom i ledima u zemlju. Posle je imao bolove u peti i ledima.
Uvece je zvanicno otvaranje, uz besplatno pivo i roštilj.
 
16.avgust 2011.
Matorom na pregledu, jer je morao da ode do bolnice, ustanoviše da ima kamen u bubregu, koji se pokrenuo nakon onog tvrdog pada sa rezervom. Imao je jake bolove, pa se morao odluciti na povratak u Beograd. Eto, da ne pade, ne bi znao da ima to kamenje. Mislim da bi trebao poslati neku zahvalnicu u Axis.
Odlazimo na Kokorovac, ali trke ipak nema jer je jak vetar prizemno. Probni piloti, Braca, jedan španac, i Milance, javljaju da je turbulentno i jako. Odlazimo dole u banju da se kupamo.

Slika dole: Kokorovac
Dole je lep bazen, sa strane Jakuzzi kade, muzika, zezanje... Gledamo one koji su ipak odlucili da lete: Zoki Fanatic, Sanja, Dragan maser. Vlajko je otišao negde dalje.
Odjednom, dok smo se glupirali u bazenu, praveci neku piramidu, ote nam se krik iz usta jer je Sanja na maloj visini imala neki kolaps i padala je velikom brzinom na dole. Ipak je iskontrolisala sve kako treba i sletela bez probelma. Prethodno je bilo jaaako drndavo, probijala je nula na sat, termika, vetar, turbulencija do bola.
 
17.avgust
Opet Kokorovac. Trka kratka, samo 43km. Možda je trebala biti duža, jer je 27 pilota u cilju, ali sigurno da je bilo i pojedinih mesta gde nije bilo lako.
Prilikom poletanja japanski pilot na nekih 15m visine na 100m od starta pravi negativu i pada na leda. Odmah su kod njega doktor i ostali. Sav je ugruvan, ali izgleda da ništa nije slomio. Doktor mu kaže da baci žvaku iz usta, a on uredno, iako jako ugruvan, pretura po džepu, pronalazi papiric od žvake, umotava je u njega i vraca u džep. Neverovatno. Iako je star kao Grcka, ima puls 130 sa 80. Neverovatan lik. Odnose ga u Kraljevo, gde je zadržan na posmatranju koji dan. Prati ga Miša, koji je došao da nas obide prethodnog dana zajedno sa Comijem.
Uvece žurka na bazenu, sa vecerom. Iznenaden sam da je organizacija dobra, jer nije mi se cinilo na pocetku da je sve u najboljem redu. Sreca, pa sam se prevario. PK Golija i njeni vodeci ljudi, Zoran i Rika, stvarno su dobro odradili posao. Gugi je naravno, u ulozi „meet direktora“ precizan i odgovoran. Šef transporta je Combe. Dobro radi posao. Nekolicina pilota prave piramidu u plitkom bazenu. Iako je gužva, ljudi napravili krug od 10m oko nas. Najgori smo. Posle smo dobili opomenu da to ubuduce ne radimo. Zašto, pitam se..
Nakon ove druge trke ništa se nije promenilo po pitanju redosleda na DP Srbije, ali u ukupnom plasmanu sa prve pozicije me smenio prosecni Szilard Babic (HUN), a treci je francuz, samo jedan bod iza mene. Vlajko je cetvrti, a nakon toga još nekoliko pilota. 5 pilota iz Srbije u prvih 10. Baš mi je drago što smo toliko jaki. Nije kao nekad, kada je naš najbolji na slicnim takmicenjima bio u totalu 20-ti.
18.avgust.
Opet Kokorovac. Mickove vile i grabulje leže pored drveta. Prava idila ;)
 
  Slika levo: Gugi objašnjava zadatak

   Ovaj put duža trka, na preporuku observera Semiha (TUR). Vlajko pita Szilarda, vodeceg na takmicenju „A ti si taj Babic, a? Stvarno, a? Cuvaj se danas...“.
Prozor trke je otvoren, ali niko ne polece, jer su dva winddummija sletela. Nešto je slabo danas u termickom smislu. Ipak prva polece Nicole Fedele (ITA), koja stvarno odlicno leti. Pravi godišnje po 200 sati, a cesto je „vidam“ na slovenackom OLC. Odlazi pravo iznad Jošanicke banje i polako izlazi na gore. Polako polecu i ostali. Posle pred otvaranje cilindra vidim da sam u odlicnoj poziciji. Tu su i ostali konkurenti za medalje, Vlajko, Dušan, Szilard, Mate, francuz. Odjednom, na minut do otvaranja, uvlaci me kumulus, bežim suprotno od cilindra, i posle zaobilazim oblak 2 minuta. Trka je pocela i to kašnjenje me je uništilo za celu trku. Vidim Vlajka kako vec grabi napred 1,5km ispred mene. Shit!
Posle na Pogrebini, bauljam više nego što treba. Pristižem vodecu grupu u sastavu Semi (TUR), Vlajko, Dušan, Rika, ali nikako da im se prikljucim. Vetar kod Gradca je jak, sa termikom u zanosu od tacke koju treba da overim. Vidim dole manastir koji je baš lep.. Rado bih slikao, ali nema šanse da puštam komande.

    Semi je ispred svih 2km, overio je i antenu ispred Raške i polako odlazi ka Novom Pazaru, gde je bio i cilj. Izgleda da mu leži Novi Pazar ©. Malo kasnije kada sam stigao do antene u pratnji južnoafrickog pilota, cujem Semija da je Level3 na sletanju. E jbg, kada on to kaže znaci da je stvarno sranje. Pa taj covek nas je puštao kao meet direktor da letimo po najgorem vremenu u Turskoj prošle i ove godine, a sada je njemu Level3 !? Nastavljam ka golu, šta cu. On je sleteo 4km ispred gola, a ja u pratnji južnoafrikanca, idem brzinom svetlosti uz zapadne obronke doline ka Novom Pazaru. Nisko sam, i drvece i stene su mi na 10-20m od mene. Turbulentno je.
Semi me vidi i upozorava preko stanice: „It is very, very hard to land!“ Prelazim neka brdašca, ulazim u rotore, ali osuncane, koji mi daju poneki dobar balon. Ipak na zadnjem brdu sam nisko, možda 20m iznad, a gol mi 900m od mene. Odlucujem da ne ulazim u rotor, okrecem se i jedva slecem na vrh tog brda. Južnoafrikanac ipak prolazi, uz prethodno malo dobijanje visine, i ulazi u cilj. Ovaj moj potez je izazvan Semijevim Levelom 3, koštao druge pozicije. Da sam ušao u cilj bio bih drugi, a ovako prešao me je Dušan u overall-u, koji je u cilju. Pored njega, u cilju su Vlajko (prvi ušao), Rika kao cetvrti, Aleks iz Rumunije. Posle se ispostavilo da je južnoafrikanac pomešao neke tacke na startu trke tako da je imao ukupno samo 4km. Šteta, jer bi bio peti.
Po mene odmah dolazi Pinc, covek mi pomaže u pakovanju krila, i odlazimo u cilj. Posle u povratku ka Raškoj i Jošanickoj banji, kupimo usput Srdana, Martina, i još neke pilote. Srdan odlicno leti, možda naveci napredak ove godine od svih pilota, a Martin se ustabilio sa dobrim letenjem.
 
  Rika konacno u cilju posle dva peha, ali tako je to kada si organizator. Svi te nešto zapitkuju i traže, misliš o milion stvari, a posle treba da letiš. Ne ide – što bi rekao Vlajko – ali u nekom drugom kontekstu.
U banji skidamo track-logove, Srdan to radi brzo i efikasno.
Svorcan prica vic o nekom baksuzu, svi se odvaljuju od smeha.
 
  U ukupnom plasmanu sada vodi srpski trojac: Vlajko, Dušan i Ovuka, ali ima još jedna trka. Iako sam sada treci, mnogo sam opušteniji. Nekako je manji pritisak. Ako ostane tako, bicu zadovoljan, ali ipak cu žaliti za nekim glupim greškama.
19.avgust
Jadovnik, plava termika. Zadatak baš lep. Task komitet je smislio zavrzlamu, koja nije baš prijala nama vodecima, jer može lako da se sleti pre cilja, pogotovo što probni letaci nisu baš pokazivali da je neka dobra termika i dizanje. Prvo je trebalo leteti ka banji, zatim napolje u dolinu do Baljevca, pa nazad do Kukavice, pa opet do Beoca, zatim na Pogrebinu, pa na kraju do Kaznovica (još jedno lepo ime).
Smišljam odlican plan: samo napred, rokam prvi, i dokle stignem!
Malo je ispocetka drndavo, napred ispred poletišta, ali kasnije je sve ok. Vrtimo neki maksimum od 2,200m, i odlazim za jednom manjom grupom ka Pogrebini. Startni cilindar je od 4km, a antena na Pogrebini je u samom centru cilindra, ali mislim da je to bila bolja odluka nego vrteti se na Jadovniku. Najviši sam na Pogrebini, izlazim nazad ka Jadovniku, kako bi na vreme overio ENTER cilindar na 4km. Sve se dešava kako treba, tu je dobar i Dutko i još neki piloti koji dolaze iz pravca Jadovnika. Grupa u kojoj su Dušan, Aleks i Vlajko, je malo sporija jer su niži i vrte neki stub. Prolazim direktno ka prvoj tacki, overavam je ne markirajuci stubove ostalima, izlazim u dolinu prvi, ka Baljevcu. Overavam ga, vracam se ka Pogrebini i u dolini nalazim neki stub, dovoljan da se malo popravim kako bih došao u visini antene na Pogrebini. Dušan me stiže, jer je bio fantasticno visok u prelasku doline, ali ja bežim ka Pogrebini, a on ostaje u tom stubu. Sa istocne strane Pogrebine vrtim raketu od 4-5m/s. Tu je niže i južnoafrikanac. Nabijam 2,500m i krecem sa prednosti od 2km ka Kukavici. Sve je proradilo i vec imam plan kako cu ponovo ka Beocima ici ravno i vratiti se na Pogrebinu bez traženja termike. Posle ravno ka cilju. Vec sam se video pobednicki u golu. A onda, kao grom iz vedrog neba cujem Gugijev glas: zadatak je poništen, task is cancelled!“ Nema šta neko je sranje! Pitam ga šta je, a on kaže da su spasilacki tim i doktor angažovani, i da ukoliko dode do novog incidenta nece moci da reaguje. Ne treba biti mnogo pametan da se shvati o cemu se radi. Vidim na Kukavici crveni glajder kako leži, ali sa te visine nije baš sve najbolje vidljivo. Krilo mi nepoznato, kao da je neki Wings of Change. Posle se ispostavilo da je Pro Design Accura 2 (DHV 1-2), i da je pilot Aleksandar Stojkov iz Sente. Imao je više zaokreta (neki kažu 10) u spirali i da je brzinom 24m/s udario u stenovitu Kukavicu. Pored njega je hrabro sletela 16-godišnja ruskinja (wind dummy) i javila poziciju Gugiju. Javila je da je nepomican, odnosno da nije živ. Ubrzo su došli ljudi iz spasilackog tima, doktor, Gugi, ali za nesrecnog Acu nije bilo spasa. Strašno!
 
Slika dole: Kukavica – Jadovnik, oznaceno mesto pada

    Ovakvo lepo takmicenje, ovakva dobra organizacija, i ovako ružan kraj.
Rado bih voleo da je sve ostalo bilo loše, i da sam zadnji na takmicenju, samo da je covek živ.
A mi, bilo u sportu, ili životu, uvek smo necim nezadovoljni, uvek nam nešto hvali, stalno nam nešto nije po volji, neznajuci da može uvek gore, i da prave vrednosti života su cesto nešto drugo, a ne ono kako mi mislimo da jeste.
Nek ti je plavo nebo Aleksandre!
Bio je pravi sportista, nama ostalim XC pilotima manje poznat, jer se bavio i drugim sportovima. Dobar covek je bio. Tako svi kažu.
Ne prode ni tri sata od nesrece, vec se u nekim medijima, i na internet portalima, pojavila vest sa polutacnim informacijama.
Nesreca. To je novinarska poslastica. Od toga žive mediji. Nas to pogada. I ne obracam pažnju na to. Navikao sam. U Španiji, posle pogibije 2 pilota pojavilo se pet puta više novinara nego na otvaranju, ili na poletištu. Dakle, nije to samo kod nas. To je svugde tako, nažalost. A zašto je to tako? Zato što 90% ljudi na planeti Zemlji živi loše, izazvano novom globalizacijom, radi se po 10 sati dnevno da se preživi, cesto se pitaju zbog cega uopšte žive. I, kada vide tude probleme, nesrece, bolesti, to im dode kao psihološki lek, kao neki glas razuma koji ima kaže: „eto vidiš nije tebi loše, vidiš šta se dogada drugima!“.
Zatvaranje je bilo skromno, u duhu novonastale situacije. Podeljene su nagrade, prethodno smo odali pocast Aleksandru, minutom cutnje.
U overallu, kao i na DP Srbije isti su pobednici:
1.    Bacanin Vladimir, ARES
2.    Ðordevic Dušan, EOL
3.    Ovuka Željko, ARES
Klubovi:
1.    ARES, Beograd
2.    EOL, Kraljevo
3.    SOKOLICA, K.Mitrovica
  
   Organizatori su zbunjeni, skrušeni, nije im ni do cega.
Ruskoj 16-godišnjoj devojcici, uz gromoglasan aplauz, urucena je nagrada za nesebicnu pomoc i hrabro sletanje na mesto nesrece.
Nagrade su originalne i lepe, vidi se da su se dugo pripremali, i razmišljali da sve bude kako treba. Iako sam u odredenim momentima bio pravi namcor radi nekih sitnica u vezi organizacije, iskreno moram da kažem da je organizacija bila stvarno odlicna, i da ovi ljudi, i Kopaonik, zaslužuju organizaciju PWC i da sigurno nece osramotiti ni sebe ni Srbiju, vec naprotiv!
Pocev od lepih majica, lanc paketa, izgradnje puta, prelepog Kopaonika, organizacije vecera u Jošanickoj banji, brifinga, do odlicnih letackih dana, jednostavno sve je bilo odlicno!
Svaka cast!

 

Izvestaj by Zeljko Ovuka